„Upri­je­sno vri­je­me”, no­va knji­ga po­e­zi­je Lju­bi­sa­va Bje­li­ća Mo­rač­kog, ne­dav­no je ugle­da­la svje­tlost da­na.
- Knji­gom „Upri­je­sno vri­je­me” ha­dži Lju­bi­sav Bje­lić Mo­rač­ki, pri­dru­žio se onim auto­ri­ma is­po­vjed­ne li­ri­ke ko­ji su svo­je ru­ko­pi­se sta­vi­li u fun­ci­ju kla­sič­nog po sa­dr­ži­ni, for­mi i po­ru­ci, ako se ta­ko mo­že re­ći, in­ti­mi­stič­ko-re­li­gi­o­zno-pa­tri­ot­skog tek­sta. Sti­ho­vi tu­ge, pla­me­na i va­tre, lju­ba­vi pre­ma sve­mu što je sve­to, vo­do­pad­no ovi­di­jev­skim na­či­nom is­po­vjed­nog opje­va­nja, na­pi­sa­ni su, re­kli bi­smo, u jed­nom da­hu i to sa onom lir­skom že­sti­nom ko­ja na­sta­je po­sli­je ne­mjer­lji­vih du­šev­nih eks­plo­zi­ja. Jed­no­stav­no re­če­no, Bje­lić je sa­žeo svoj krik u ni­sku cvi­le­ćih re­če­ni­ca, za­kli­nja­nja i ja­do­va­nja. U tri ci­klu­sa: Upri­je­sni lju­di, Pri­če is­pod Ta­li, Sve­ta ze­mlja, ha­dži Lju­bi­sav Bje­lić Mo­rač­ki, ra­za­peo je svo­ju ve­li­ku pje­smu o Čo­vje­ku i nje­go­vom ime­nu, Ži­vo­tu, Pre­da­nji­ma vječ­nim, Prog­na­nim gro­bo­vi­ma, Na­ma­sti­ru..., kle­šu­ći pa­ra­lel­no iz nji­ho­vog gra­ni­ta lik srp­stva, kao ne­po­no­vlji­ve ka­ri­ja­ti­de svog ži­vo­ta, na­da­nja stra­ha i stvo­re­ne pra­zni­ne, za­bi­lje­žio je re­cen­zent, knji­žev­nik Ve­se­lin Ve­ja La­za­re­vić.
On je is­ta­kao da se Bje­li­će­va po­e­zi­ja mo­ra tu­ma­či­ti u kon­tek­stu kri­ka za­te­če­nog pje­sni­ka jer ona, pre­ma La­za­re­vi­će­vom mi­šlje­nju, dru­gih pred­zna­ka i na­mje­ra ne­ma.
- For­ma­li­sti­ma, ko­ji sva­ku po­e­zi­ju sta­vlja­ju pred svo­je pri­vat­no ogle­da­lo sa mre­žom de­be­lih i mr­ša­vih sjen­ki, Bje­li­će­va po­e­zi­ja za­sme­ta­će svo­jom ja­sno­ćom i ne­pre­tva­rač­kom vo­ka­ci­jom ka­ta­stro­fal­nog ude­sa, pa­tri­o­ti­zma, lju­ba­vi pre­ma bli­žnji­ma, a pre­ko bli­žnjih i ro­da svo­je­ga. Po­e­zi­ja u ovoj knji­zi je iz­van­red­na, du­bo­ko­um­na, a kra­se je, po­red osta­log, i re­li­gi­o­znost, du­hov­nost i du­šev­nost. Lju­bi­sav Bje­lić Mo­rač­ki pri­la­zi pje­smi for­mal­no i je­zič­ki, i njih po­sta­vlja u pr­vi plan na­su­prot lič­nom do­ži­vlja­ju. Zna­no je, me­đu­tim, da sti­li­za­ci­ja i pre­sti­li­za­ci­ja šte­te iz­ra­zu, sem kod isto­vjet­no­sti te­me i iz­ra­za, da­kle ka­da je sam tekst onaj ko­ji for­mi­ra i bi­va for­mi­ran, bi­lje­ži La­za­re­vić.
Re­cen­zent is­ti­če i da je knji­ga pre­bo­ga­ta po­et­skim sli­ka­ma i im­pre­siv­nim opi­si­ma, pu­na bo­ja i ob­li­ka.
- In­spi­ra­tiv­ni agen­si jed­nog bro­ja pje­sa­ma po­ti­ču sa pod­ruč­ja mi­sli i ma­šte, dok su kod ne­kih uglav­nom i iz do­ži­vlje­nog i emo­tiv­nog po­lja. Stvar­nost ko­ja je pre­do­če­na u tekst ni­je uvi­jek ne­ka po­sto­je­ća, pro­sto pre­sli­ka­na, ne­go i lič­na sli­ka vi­đe­nja lir­skog su­bjek­ta ko­ji, za­gle­dan u sop­stve­nu unu­tra­šnjost svi­je­ta, iz­no­si je­dan za­ni­mljiv od­raz ob­u­hvat­ne pred­met­no­sti. Po­ne­kad su to zna­ci za od­go­ne­ta­nje po­je­di­nih taj­ni i is­ka­zi­va­nja gle­di­šta o mo­guć­no­sti­ma i smi­slu sa­zna­nja i tra­ja­nja, za­klju­ču­je La­za­re­vić.A.Ć.